Iz želje da svojim prijateljima koji su nedavno postali roditelji poklone nešto lepo i funkcionalno nastala je linija pamučnih cipelica za bebe, čiji jedinstveni kvalitet je bračnom paru Nataši i Vladi Obradoviću doneo kupce čak i sa udaljenih kontinenata.
Šta je sve prethodilo nastanku Poofnica i kako ste vas dvoje ušli u celu priču?
Vlada: Oboje smo arhitekte po zanimanju, a ja se bavim grafičkim dizajnom i radim kao umetnički direktor u jednoj agenciji, što je posao koji zahteva puno angažovanja i ponekad rad van radnog vremena. Nataša je radila kao arhitekta, ali joj se perspektiva tog posla nije dopadala, i osećala je kao da ne može kreativno da se iskaže.
Nataša: Mnogo naših prijatelja, koji su završili fakultet sa nama u generaciji, su radili kao arhitekte bukvalno od 7 ujutru do 7 uveče, naročito žene. I redovno se dešavalo da ih pozivaju da dođu da završe neki posao i da se vrate u kancelariju vikendima i praznicima. Naša ćerkica je imala 4 godine kada sam ja otišla na operaciju koja je trebala da bude rutinska, a iz koje sam jedva izvukla živu glavu, i to je bio prelomni trenutak nakon kojeg sam odlučila da moram da promenim svoj život iz korena. Nisam više želela da radim u firmi od 9 do 5, za nekog drugog, već da mogu da budem sam svoj gazda i upravljam svojim životom, a da taj posao bude nešto što će mi zaista prijati i moći da zadovolji moju kreativnu stranu. I povrh svega da mogu da provodim više vremena sa Antoninom, a ne da veći deo dana provodi sa dadiljama ili sama.
Od ranije sam znala da šijem, i prvi modeli cipelica za bebe su nastali kao pokloni za prijatelje i rođake. I svi oni su se oduševljavali tim poklonima, a ubrzo smo počeli da dobijamo pitanja gde to može da se kupi, da li mogu da se naprave patike ili čizmice, da li mogu da budu od drugog materijala… I ja sam tako isprobavala razne varijante i materijale, a priča se polako širila i postajala sve snažnija, i tako smo i došli od tih prvih modela napravljenih krajem 2010. godine do čak 60-ak modela koje danas imamo u ponudi.
Vlada: U jednom trenutku nas je baš mnogo prijatelja i poznanika pitalo gde mogu da nabave cipelice za njihovu decu, i mi smo tada shvatili kako bismo od toga mogli da napravimo jedan sasvim solidan posao. Treba znati da u tom trenutku nije postojalo ništa slično na domaćem tržištu, čak nije stizalo ni iz Kine. Ja sam osmislio logo, identitet brenda, i bez ikakvih posebnih ambicija smo postavili to na Facebook, da vidimo kako će ljudi reagovati. I eto nas danas, pet godina kasnije, sa pravom armijom zadovoljnih kupaca i mnogo napravljenih i isporučenih cipelica.
Šta je to po čemu se Poofnice razlikuju od ostalih cipelica za bebe?
Nataša: Pre svega, mislim da smo jedini koji ih prave 100% od pamuka. To je važno zato što je to materijal koji ide u unutrašnjost cipelice, direktno na nogu bebe i ne iritira njihovu osetljivu kožu. Pamuk koristimo i kao spoljni omotač, uz određena ojačanja, kako cipelice ne bi gubile formu, ali i dalje su čvršće od običnih čarapica. Naime, u prvih godinu dana nožice beba su veoma osetljive, i bilo kakva kruta obuća bi mogla da ih oblikuje u nekom neprirodnom smeru. Naše cipelice su dovoljno mekane i nežne da je takav razvoj situacije nemoguć, a opet su njihove nogice zaštićene od svih spoljnih uticaja i beba ne ide okolo bosa. Ima dosta proizvođača koji ovakve cipelice rade od kože, ali ja mislim da to nije to, jer je koža mnogo kruća od pamuka, i u njoj noga bebe ne može tako lako da „diše“ kao što bi to bio slučaj u našim pamučnim cipelama.
Dugo nismo ni znali koliko su Poofnice dobar i značajan proizvod za mlade roditelje, sve dok nas nije kontaktirala Snežana Milanović, diplomirana fizioterapeutkinja i vlasnica Centra za korektivnu gimnastiku dece, koja tvrdi da mnoga deca ne bi ni dolazila na korekciju kod nje kad bi nosile cipelice kao što su naše. Mnogi roditelji greše tako što kupuju krute, već formirane cipelice, koje obuvaju deci sa samo 4-5 meseci. Osim što se time nožice beba, koje još nisu dovoljno razvijene, prinudno uklapaju u već formirane cipele, ta obuća je i veoma teška i nepotrebno opterećuje njihove slabašne noge. Prava obuća je potrebna tek kada dete počne da pravi prve samostalne korake, a to je tek posle 12-og meseca. Zato mi pravimo cipele koje služe u prvih godinu dana, da beba ne bude bosa, a da opet ima nešto mekano i udobno u čemu će joj se noga i mišići formirati pravilno i slobodno.
Pored materijala, na izgled i krajnju cenu vaših cipelica utiče i činjenica da su sve ručno izrađene. Koliko vam je to komplikovalo sam proces izrade i plasman na tržištu?
Nataša: Pamuk je na našem tržištu užasno skup, i teško je nabaviti male količine. Kada bismo nabavljali materijale na veliko morali bismo da uvek imamo isti dizajn i iste motive, a to nam nije bila namera. Kada bih uzela 30-40 metara, kao minimalnu količinu koju traže domaći veletrgovci, mogla bih narednih 7 godina da pravim isti model i da ne potrošim taj materijal. Želeli smo da uvek imamo nešto drugačije i da svake sezone izbacimo gomilu novih modela, i zato moramo da nabavljamo materijale po maloprodajnim cenama, što značajno poskupljuje naš krajnji proizvod.
Ono što je srećna okolnost je što naši kupci znaju da cene to što kupuju proizvode koji su ručni rad, gde je za izradu samo jednog para od početka do kraja potrebno 3 do 4 sata. Mi smo porodična firma, tako da ne radim baš potpuno sama, već mi pomaže moja sestra koja radi deo krojenja, a uključeni su i naši roditelji, koji su recimo zaduženi za logistiku vezanu za nabavku i skladištenje materijala, jer mi ovde nemamo dovoljno prostora da smestimo materijale koji stižu i robu koja se pravi.
Kako su Poofnice krenule na tržište? Kojim kanalima ste ih promovisali i prodavali, i u kom trenutku su vas kontaktirali lanci prodavnica dečje robe?
Nataša: Moja prijateljica Ana me je nagovorila da postavimo neke od prvih napravljenih cipelica na Facebook. Bila je uverena da će to ljudi videti i da će mnogi biti zainteresovani, dok ni Vlada ni ja nismo bili toliko uvereni u to. Postavili smo ih, i usledio je šok – toliko ljudi je odgovorilo, reagovalo, lajkovalo, da mi prva 2-3 dana nismo mogli da verujemo šta se dešava. I nije prošlo puno vremena, možda samo desetak dana, dok nas nije kontaktirao prvi butik koji je hteo da ih prodaje. Vrlo brzo nam je postalo jasno da moramo da zvanično otvorimo i firmu, jer nije imalo smisla da radimo na crno, a posao je sve više i više rastao. Zanimljivo je da su nam u APR-u dodelili šifru delatnosti „umetničke radionice“, jer nisu bili baš potpuno sigurni šta je to što mi radimo.
Vlada: Da se ne bismo u potpunosti oslanjali na Facebook ubrzo nakon otvaranja postavili smo i našu prvu web prezentaciju, koja je bila više u formi bloga, sa modelima cipelica kao blog postovima. Novi, pravi veb sajt je trenutno u izradi, ali sa time ne žurimo previše jer nam je vrlo brzo postalo jasno da našim kupcima sajt nije presudan za kupovinu, i da oni više vole da komuniciraju putem e-maila, kroz dijalog sa nama. Na mail su nam stizale i pohvale i predlozi, tako da smo mogli i prema tome da prilagođavamo ideje za dizajn novih modela. Kasnije su došli i intervjui za časopise i tako smo postali vidljivi i većim lancima, koji su nas kontaktirali i poželeli da prodaju naše cipelice u njihovim radnjama.
Fascinantno u svemu tome je da mi nismo kucali ni na jedna vrata, već da su svi oni kontaktirali nas. Nažalost, kao najveći problem u saradnji sa velikima se pokazala naplata, jer smo na pare za prodatu robu čekali i po više od 100 dana, dok su nam u isto vreme pare od kupovine sa Facebooka stizale odmah. I nijedna od velikih prodavnica ne želi da plati avansno, već insistiraju na komisionoj prodaji, a mi onda brinemo kako ćemo da nađemo pare za nabavku novih materijala koji su nam potrebni za tu narudžbinu. Dodajte na sve to i neprospavane noći, jer u zadatom roku treba napraviti i isporučiti tih 200 pari, koliko su nam najčešće tražili. I sve to po ceni mnogo nižoj od one koju dobijamo kroz direktnu prodaju preko Facebooka, i nadamo se uskoro našeg veb sajta. Ipak, prisustvo u velikim lancima nam je pomoglo da se priča proširi, tako da su ljudi koji su videli naše cipelice u njihovim prodavnicama često dolazili kod nas i kupovali direktno.
Nataša: Naša publika uglavnom i ne kupuje po velikim lancima, i zna da ceni kvalitet i to što su naši proizvodi ručni rad. Dešava nam se da isti ljudi naručuju iznova i iznova, pa su neki od njih kupovali i po dvadeset puta, za svoje, ali i bebe svojih rođaka ili prijatelja. Zahvaljujući njima su Poofnice stigle i do dalekih delova sveta, slali smo ih za Kanadu, SAD, Švajcarsku… gomilu zemalja gde ima naših ljudi do kojih je stigla priča o cipelicama koje pravimo. Za neke od bližih zemalja se pokazalo da nam je preskupo da ih šaljemo poštom, pa su ljudi tražili da šaljemo po prijateljima koji putuju u inostranstvo, po vozačima autobusa… bilo je tu svačeg, ali ti ljudi su jednostavno hteli da imaju Poofnice i snalazili su se kako su znali i umeli. I te poruke koje i dalje, skoro svakodnevno, dobijamo od njih, „ovo je fenomenalno“, „mi smo oduševljeni“, to je ono što nam je dalo snagu da izdržimo sve izazove, kojih je bilo dosta u prvo vreme, i što nas i danas uvek iznova obraduje.
I tako ste stigli do ukupnog broja proizvedenih Poofnica, koji je impresivan, naročito ako uzmemo u obzir da ih pravi praktično samo nekoliko para ruku.
Nataša: Da, bilo je i dana kad sam umela da napravim i po 13 pari, ali jasno je da to nije moguće izvesti svaki dan, već ih napravim samo nekoliko, obično 4 do 5 pari, jer puno pažnje osim kvalitetu izrade poklanjam i detaljima. Tako smo do sada napravili i prodali negde između 6 i 7.000 pari cipelica. Tačan broj ne znamo, a jedini razlog zahvaljujući kojem imamo okvirnu cifru je količina naručene ambalaže, jer nijedan par cipelica nije isporučen bez naše specijalne ambalaže, koju je Vlada dizajnirao. Možda značajniji podatak je da za sedam godina rada nismo imali nijednu reklamaciju. Jedine situacije u kojima su nam se kupci javljali su bile kada izgube jednu od cipelica i žele da je zamene. Pošto je mala šansa da mi par meseci kasnije imamo isti materijal ili dezen kako bismo napravili novu cipelicu, u tim slučajevima smo im slali novi par Poofnica, kao poklon. A tek ti mailovi koje smo dobijali od njih su bili potpuno neverovatni.
Nama je odnos sa kupcima veoma važan, jer više nema tog ličnog pristupa i sve je nekako… nije lično. I primetila sam da to moje „Hvala“ ili „Veliki pozdrav“ koje uvek stavim u odgovore na poruke na Facebooku ljudima puno znači, i da su oduševljeni kad im se obraćaš na taj način i vidi se da si u tom trenutku zaista posvećen njima. A ja mislim da je to nešto sasvim normalno, ili bi barem trebalo da bude normalno. I Vlada mi često kaže da sam manijak za odgovaranje na poruke, i da ne moram u 12 noću da odgovaram, ali ja znam da moram i meni to zaista nije nikakvo opterećenje, niti moja porodica trpi zbog ovog našeg posla. A to je i bio jedan od glavnih razloga zbog kojeg smo ga pokrenuli.
Intervju u originalu možete da pogledate na sajtu www.mojafirma.rs.
